EPSKI GRADOVI - leksikon

Ramski samostan
Nakon podele bosanske vikarije na Bosnu Hrvatsku i Bosnu Srebrenu 1514, samostan u Rami se spominje kao jedan od trinaest samostana koji su ostali u bosanskoj provinciji. Ovaj samostan je od starine bio na Šćitu, što dokazuju grobovi oko crkve koji su nađeni prilikom kopanja zidina stare crkve 1855, i prilikom kopanja temelja za sakristiju 1904. To što ga neki autori smeštaju u „grad” Ramu nema nikakve osnove, jer grad Rama nije poznat u istoriji.
Ramski samostan je tri puta (1557, 1667. i 1687) paljen i zapusteo, a njegovi fratri mučeni i ubijani. Prvi put su ga zapalili Turci, drugi put je izgoreo nesrećnim slučajem, a treći put su ga zapalili sami redovnici kad su rešili da prebegnu u Dalmaciju. Prema istorijskim izvorima, ovaj poslednji događaj organizovao je mletački providur Antun Zeno, a pretpostavlja se da ga je sproveo u delo poglavar krajišnika Božo Milković. Sam događaj je ostavio dubok trag u narodu i o njemu se i danas pričaju legende, na primer da su fratri, noseći Gospinu sliku uz Klanac i penjući se na Proslapsku planinu, zastali, da su okrenuli sliku prema Ramskoj kotlini i da je Gospa uzdahnula: „Moja Ramo, moja grdna rano!”
Celih 69 godina kasnije, i mnogo više u skladu sa predanjem nego sa istorijom, fra Petar Filipović piše u Sinjskoj kronici (ili, kako je sam autor zove, u „Arhivu samostana nekoć svetog Petra u Rami u Bosni a sad svete Marije na nebo uznesene u Sinju u Dalmaciji, 1756”): „Godiscta 1686. rata Bečkoga, osvojisce Mlečani Sign grad u Cetini, a godiscta sdlidechiega 1687. Stojan Jankovich Serdar Kotarskii, vridnii i rabrenii vojnik, ali okornicza i pripredena harka, skupi voisku, i ulize u Bosnu robechi Livno, Duvno, i druga mista tja do Rame, i buduchi unissao u Ramu, doge sa svom vojskom k’ Manastiru, a Manastir pravo onu večer u očči gniegova dossastja, bisce poslii drugoga sažgagnja posve svarscen, i dospiven, i rečče Fratrom, akochie ostat, neka ostanu, akolichie poch sc’gnim u Dalmaciu pod krilo Principovo, da igiu. Fratri ostat nesmidosce, jerbi Turczi rekli, da su onni vojsku naveli, i Tursku zemgliu porobili, i tako sc’gnim u Dalmaciu pogiosce. Napartisce na’kognie ono Ruha Sacristie, i Prateži drughe varlo mallo, a ostalo vojska popadde, razjaghmi, i odnese. Naiposli u dilegnju Guardian svojom vlastitom rukom dadde oggagn Manastiru, koiga sažga tja do zidova, kako onda, tako i danas.”
Na kraju ovog niza stoji narodno predanje o istom događaju. Priča se da je Stojan Janković dva puta bezuspešno dolazio u Ramu da vodi fratre, a kad je došao treći put, spustio se u Kopčiće, spalio selo, porobio ga, pobio Turke, a pred džamijom ispekao ovna i noćio. Sutradan je otišao na Šćit te s fratrima i narodom otišao u Dalmaciju. Rastajući se od crkve i samostana, gvardijan je oboje potpalio da Turci ne skrnave mučeničke kosti i svetinju. Zbog tog strašnog dela sišao je s uma tako da je svezan doveden u Sinj. O njemu se dalje više ništa ne zna. Narodni guslar opevao je ovaj tragični događaj u desetercu, fra Grgo Martić objavio je pesmu koju je čuo od guslara Davida Prljića, a preštampao ju je i Vladić 1882. u svojim Uspomenama. Ovde je prenesena iz VIII knjige zbirke Matice hrvatske.

Begovi Kopčići
U komentaru koji daje uz pesme svoje prve zbirke, Kosta Herman skreće pažnju na najstarije bosansko muslimansko plemstvo, begove Kopčiće (Kovčiće), čiji je osnivač bio izvesni Gazi Kasum, alajbeg iz Šama (nije jasno da li se ovde misli na Damask ili na Siriju uopšte). Epski Alaj-beg Kopčić, rodom iz Gornje Rame, junak epskih razmera ali i istorijska ličnost, za poljskog princa koga je zarobio – po predanju – u bici na Mohaču 1526, dobio je u Bosni onoliko zemlje koliko je za jedan dan uspeo da objaše na svom konju Mlikotu. Iz toga doba ostala je u lokalnoj tradiciji poslovica: „Objahuje kao Kopčić Duvno”.
U selu Rumbocima, pored puta koji iz Prozora vodi u Varvaru, nalazi se Kopčića turbe koje je sagrađeno od kamena i ima kupolast krov. U njemu je sahranjen beg Kopčić, koji se prvi ovde naselio i koji je u doba „fetha” primio islam.

Još i: selo Ram, nekada Hram, s/i od Požarevca (Srbija) i u njemu ruševine srednjovekovnog grada.