KONJA, Okan, Kara Okan
Derviši u Konji, pred tekijom i grobom Dželaledina Rumija Mevlane, osnivača reda igrajućih derviša
Konja, ostaci palate iz perioda Seldžuka
Istorijski nazivi
Iconium, Lycanoia, Ikonija, Konya
Etimologija
Tur. Konya od gr. Ikónion. (A.L.)
Atribucija
Konja
- šeher: I niz Konju šeher udario (KH I,Narodne pjesme muslimana u Bosni i Hercegovini, sabrao Kosta Hörmann 1888-1889, knjiga I, drugo izdanje, Sarajevo 1933. (KH I) 2:647)
- ravna zemlja: Dok on Konji ravnoj zemlji dođe (KH I,Narodne pjesme muslimana u Bosni i Hercegovini, sabrao Kosta Hörmann 1888-1889, knjiga I, drugo izdanje, Sarajevo 1933. (KH I) 2:646)
- ravna: Od Jedrene baš do Konje ravne (KH I,Narodne pjesme muslimana u Bosni i Hercegovini, sabrao Kosta Hörmann 1888-1889, knjiga I, drugo izdanje, Sarajevo 1933. (KH I) 2:990)
- bez atribucije: Gdje god tebe ja u Konji nađem (KH I,Narodne pjesme muslimana u Bosni i Hercegovini, sabrao Kosta Hörmann 1888-1889, knjiga I, drugo izdanje, Sarajevo 1933. (KH I) 2:685)
- grad: No uljeze u Okana grada (SMСима Милутиновић Сарајлија, Пјеванија црногорска и херцеговачка, приредио Добрило Аранитовић, Никшић, 1990. (SM) [Пјеванија церногорска и херцеговачка, сабрана Чубром Чојковићем Церногорцем. Па њим издана истим, у Лајпцигу, 1837.] 73:70)
- grad arapski: Do Okana grada arapskoga (SMСима Милутиновић Сарајлија, Пјеванија црногорска и херцеговачка, приредио Добрило Аранитовић, Никшић, 1990. (SM) [Пјеванија церногорска и херцеговачка, сабрана Чубром Чојковићем Церногорцем. Па њим издана истим, у Лајпцигу, 1837.] 73:3)
- bez atribucije: Okan biše, uzet’ ne mogoše (Vuk II,Сабрана дела Вука Караџића, Српске народне пјесме, издање о стогодишњици смрти Вука Стефановића Караџића 1864-1964 и двестогодишњици његова рођења 1787-1987, Просвета, Београд
Пјесме јуначке најстарије, књига друга 1845, Београд, 1988. (Vuk II) 62:88); SMСима Милутиновић Сарајлија, Пјеванија црногорска и херцеговачка, приредио Добрило Аранитовић, Никшић, 1990. (SM) [Пјеванија церногорска и херцеговачка, сабрана Чубром Чојковићем Церногорцем. Па њим издана истим, у Лајпцигу, 1837.] 73
- bez atribucije: Kad dođoše pod Kara-Okana (Vuk II,Сабрана дела Вука Караџића, Српске народне пјесме, издање о стогодишњици смрти Вука Стефановића Караџића 1864-1964 и двестогодишњици његова рођења 1787-1987, Просвета, Београд
Пјесме јуначке најстарије, књига друга 1845, Београд, 1988. (Vuk II) 62:86)
Geografski položaj
37° 51’ N, 32° 28’ EGrad u Turskoj. Udaljen je 250 km od Sredozemnog, a 500 km od Crnog mora.
Istorijat
Konja je jedan od najstarijih urbanih centara na svetu. Iskopavanja u centru grada otkrila su naselje iz najmanje trećeg milenijuma pre n.e. Prema frigijskoj legendi o velikom potopu, Konja je bila prvi grad koji se pojavio iz vode pošto je čovečanstvo bilo uništeno. Takođe prema jednoj legendi, ime grada je vezano za reč eikon (slika), odnosno za glavu meduze Gorgone, pomoću koje je Persej pobedio urođenike pre nego što je podigao grčki grad.
Gradom su vladali Hetiti, Frižani, Liđani, Persijanci, Aleksandar Makedonski, Rimljani i Vizantinci.
Posle propasti hetitskog carstva, Frižani su na istom mestu podigli veliko naselje. Ono je počev od III v. pre n.e. postupno helenizovano i postalo je samostalan grad, uglavnom grčki po jeziku, obrazovanju i kulturi. Neki su građani ipak zadržali svoja frigijska obeležja i tradiciju pa je jevrejska zajednica verovatno među njima uspela da 47. ili 48. izazove revolt protiv sv. Pavla (koji se, međutim, vratio u grad još dva puta: 50. i 53. – Dela apostolska 14, 16).
Pod imenom Ikonijum (Iconium), grad je od 25. pre n.e. bio uključen u rimsku provinciju Galatiju, a 130. ga je car Hadrijan uzdigao na status kolonije. Kada se na sceni pojavila Vizantija, Konja je oko 372. postala nezavisna provincija i dobila je ime Likaonija (Lycaonia). Iz tog doba potiču vizantijska crkva sv. Amfilohija u centru grada i nekoliko pećinskih isposnica u njegovoj okolini (8 km s/z) sa čuvenim freskama.
Kao pogranično mesto, grad je bio na meti arapskih upada na rimsku teritoriju od VII do IX v. Turci Seldžuci su ga oteli od Vizantije 1071. ili 1081. (posle bitke kod Malazgirta) i ubrzo ga učinili prestonicom sultanata Rum. Pod novim imenom Konja (Konya), grad je dostigao vrhunac svog razvoja tokom XII i XIII v. i smatrao se jednim od najlepših gradova na svetu. Iz Avganistana je 1228. u Konju došao Dželaledin Rumi poznat kao Mevlana, osnivač sekte igrajućih derviša.
Posle pada Seldžuka, vlast nad Konjom prvo je pripala Mongolima, zatim turkmenskoj pokrajini Karamanliji, i konačno 1467. otomanskoj Turskoj. Kod Kukuljevića („Slavni Hrvati”) stoji da je i Mehmed-paša Sokolović jedno vreme bio u Konji.
Epski kontekst
Pesme je pominju kao arapski grad (Vuk II, 62; SM 73), odnosno kao grad na zlu glasu po dervišima (KH I, 2); za hodžu Ćuprilića, kad žele da mu napakoste, kažu:
Sade njega baš u Konji kažu,
Da j’ obuko derviške haljine,
Po tekijam’ hukće s dervišima (KH I, 2:576–579).
Literatura
1954 | Encyclopedie de l'islam, Nouvelle edition, Paris — Leiden, Tome I-VI, 1954-1991 |
1970 | Vojna enciklopedija, 1-10, Redakcija vojne enciklopedije, Beograd 1970-1975.Beograd 1980. cobiss |
1975 | Даничић, Ђура : Рјечник из књижевних старина српских, 1 -3, фототипско издање „Вук Караџић", Београд 1975. [2:201] |