JAGODINA
Istorijski nazivi
Jadunum, Eperis, Jagodna, Jasince, Svetozarevo
Etimologija
Od prvog pomena krajem XIV v. do u XIX v. Jagodna, pridev od jagoda, zamena sufiksa kao u Osečna > Osečina (up. Лома 1997, 8). (A.L.)
Atribucija
- šeer: Otidoše šeer Jagodini (SANU IV,Српске народне пјесме из необјављених рукописа Вука Стеф. Караџића, Српска академија наука и уметности, Одељење језика и књижевности.
Пјесме јуначке новијих времена, књига четврта, Београд, 1974. (SANU IV) 48:80)
Geografski položaj
43° 58' N, 21° 15' E
Grad u Srbiji.
Istorijat
Jagodina se prvi put pominje kao Jagodna u jednom pismu kneginje Milice (tada monahinje Evgenije) iz 1399, a potom i 1411. kao lepo mesto u kome često boravi despot. Posle pada Srbije pod tursku vlast (između 1459-1467), formiran je Smederevski sandžak i u njemu je Jagodna bila selo sa trgom u istoimenoj nahiji. Srpski vlastelin Miloš Belmužević, spahija i timarnik, držao je 1476. kao pazarno mesto sa stojednom kućom i prihodom od 3660 akči (83 dukata). Strani putnici je u dnevnicima nazivaju Jadunum, Eperis ili Jasince, sve dok se 1568, sudeći po do sada poznatim izvorima, nije ustalilo ime Jagodina. Od sredine XVI v. stanovnici Jagodine imali su status derbendžija (čuvara carskih puteva).
U XVII v. (1620) Turci u Jagodini podižu palanku, koja verovatno nije bila dugog veka jer Evlija Čelebija beleži da je zapustela. Razni putopisci iz XVI v. (1553–1557) pominju Jagodinu kao dobro naseljenu i lepu varoš sa 4 karavan-saraja, 2 džamije i turskom školom, 4 dana udaljenu od Beograda ako se ide Carigradskim drumom. U njoj je živelo više spahija i turskih vojnika, a manje Srba hrišćana. U borbama za oslobođenje (od Kočine krajine 1788–1791. pa do kraja Drugog srpskog ustanka 1815), Jagodina je više puta rušena i paljena, a najviše 1813. kada se u njoj, po svedočenju savremenika, „ni parče drveta nije moglo naći”. U Jagodini su se početkom Prvog srpskog ustanka odigrale dve važne bitke protiv dahije Kučuk Alije i krdžalije Alije Gušanca.
Po sklapanju mira 1815, Jagodina je do Hatišerifa 1830. bila nahija sa kneževinama Levač i Temnić i sa 140 sela. Njen starešina, knez Mileta Radojković, poveo je 1837. (jedinu uspešnu) bunu protiv kneza Miloša.
Kod Vuka u Rječniku: „varoš (i zidine) u Srbiji blizu Morave”.
Epski kontekst
Pesma pominje ovo mesto u kontekstu Vučićeve bune (vide ).
Literatura
 | 1969 | Српски рјечник истумачен њемачкијем и латинскијем ријечима, сакупио га и на свијет издао Вук Стеф. Караџић, „Нолит", Београд 1969. cobiss |
| 1974 | Зиројевић, Олга: Турско војно уређење у Србији (1459-1683), Историјски институт, Београд. cobiss |
| 1975 | Даничић, Ђура : Рјечник из књижевних старина српских, 1 -3, фототипско издање „Вук Караџић", Београд 1975. [3:497] |
| 1975 | Вукановић, Т. П.: Насеља у Србији у доба првог српског устанка 1804-1813. год., Врањски гласник XI, Врање, 1-171. [148] |
| 1979 | Evlija Čelebi: Putopis. Odlomci о jugoslovenskim zemljama, Sarajevo 1979. [67, nap. 53] cobiss |
| 1992 | Миљковић-Бојанић, Ема: Опширни дефтер Смедеревског санџака из 1476. године, Историјски часопис XXXVIII, Београд, 31-42. |
| 1994 | Гавриловић, Јован: Речник географијско-статистични Србије, Београд. [67-68] cobiss |
| 2004 | Миљковић-Бојанић, Ема: Смедеревски санџак 1476 – 1560, земља – насеља -становништво, Историјски институт, Београд cobiss |