Epski gradovi

KOTOR, Skatar

Kotor (Crna Gora), 1700.

Kotor varos (BiH)

Istorijski nazivi

Acruvium, Dekatera, Catarum, Catera, Ecaterum, Cataro

Etimologija

U Bosni se Kotor sreće na više mesta kao naziv za utvrđenje ili uzvišenje, verovatno varijanta od prasl. kotarъ ‘zid od pletera, staja’ i sl.; ime grada u Boki moglo bi biti istog, slovenskog porekla, ako se u Porfirogenitovom obliku Dekátera prvi slog objasni kao srastao romanski član, up. kod istog pisca Katéra za bosanski Kotor. (A.L.)

Atribucija

Kotor

Skatar

Istorijat

1. Grad u Boki Kotorskoj (Crna Gora) - 42° 25’ N, 18° 46’ E.
Antički Acruvium a srednjovekovna (vizantijska) Dekatera. Porfirogenit ga pominje u X v. U XI v. držao ga je zetski kralj Mihajlo. Nemanja (u jednom kotorskom dokumentu: „domini nostri Nemane”) zauzima Kotor 1181. Kotor je u srpskoj državi imao status kao Bar i ostali primorski gradovi, s tim što je priznavao vlast svih Nemanjića sve do 1370, kada ga uzima prvo mađarski kralj Ludvig, zatim Tvrtko Bosanski i najzad Mlečani 1420.
Kotor je vrlo uspešno trgovao sa Bosnom, Srbijom, Zetom i Albanijom, kao i sa italijanskim gradovima. U srednjem veku bio je najveći srpski trg za sukno i „svitu u opšte. Dubrovčani i Mlečići nosili su i sami raznu svitu u Kotor ili je Kotorcima davali u komision”.* Takođe je bio čuven i po trgu soli.
Kotorski stručnjaci su često zauzimali važne funkcije na srpskom dvoru, a njihovi majstori su gradili mnoge srpske zadužbine. „Srpski kraljevi i carevi bili su vrlo skloni latinskim gradovima. Patriciji tih gradova, napose Kotora i Bara, služili [su] im kao spone sa zapadnim vlastim i s papama. Još danas živi u krajevima oko Kotora poslovica: ‘Ako car da, ali Buća ne da’. Pod carem imade se razmijevati Dušan Silni. Njegov ministar finansija i protovestijar bio je Kotoranin Nikola Buća”.** Sa svoje strane, i Nemanjići su ostavili mnoge zadužbine u Kotoru, npr. crkvu sv. Luke (1195). Vojvoda Sandalj i njegovi naslednici imali su kuću u Kotoru i stalnu godišnju potporu koju su im plaćali Mlečani. Od Sandalja nadalje, u Kotoru su bile carine koje su naplaćivali carinici porodice Hranić Kosača.
Vuk smatra da se radnja pesme „Miloš u Latinima” odigrava u Kotoru: „Za vreme srpskijeh kraljeva i careva ovaj je sav kraj bio pod vladom njihovom. Za Kotor se pripovijeda da im je plaćao određeni danak, a sam da se upravljao i sebi sudio. Ja sam u Tršiću slušao pjesmu […] kako je knez Lazar poslao zeta svoga Miloša Obilića u Latine da kupi harače, pa opkladi s latinskom gospodom u hiljadu žutijeh dukata da će im buzdovanom prebaciti crkvu Dimitriju, i prebacivši je, buzdovan na drugoj strani udari u banove dvore, te polupa srčali čardake, i ubije dva banova sina i četiri morska dženerala i dvanaest velikih vlastela. U Kotoru se pripovijeda da se to ondje dogodilo, i još se pokazuje mjesto gdje je bila ona kuća u koju je buzdovan udario.”***
Po prestanku vladarskih prava Nemanjića i njihovih naslednika, Kotor je jedno vreme bio samostalna republika. Budući da je bio pod velikim pritiskom okolnih vladara i u stalnoj opasnosti od osvajanja, Kotor se 1420. stavio pod mletačku zaštitu i vrhovnu vlast.
Na prostoru kasnoantičkog Akruvijuma do sada nisu pronađeni ostaci nekog ranohrišćanskog sakralnog objekta, ali je izvesno da su Kotorani vrlo rano dobili sopstvenu biskupiju. Početkom IX v. u Kotor stižu iz Male Azije mošti sv. Trifuna za koje se podiže trobrodna crkva o trošku kotorskog građanina Andreacija. Neposredno uz ovu crkvu, građani Kotora podižu 1166. romaničku katedralu i u nju prenose svečeve mošti.

Epski kontekst

Pesme ga pominju kao mesto Grbljičića Zana (Vuk IV, 2; Vuk VII, 51; o njemu vide ad ), mesto čuveno po lepoti « divne Marijane / Mile šćerce Grgurine bana » (Vuk VII, 20) i Zlate, kćeri Pera Bogdanovića (Vuk VII, 27) i sl., a od istorijskih događaja u kontekstu bitke na Vrtijeljci 1685. (Vuk VII, 51), kod Visočice 1796. (Vuk IV, 10) i mnogih drugih.
2. U pesmi KH I, 6 verovatno se misli na grad Kotor u Bosni (stara župa Vrbanja), budući da bokeljski Kotor nikad nije bio pod turskom vlašću:

„A moj sine, Rišljanine Hadžo,
Imaš tetku Hasan pašinicu
U Kotoru gradu bijelome;
Hajd’ se moli paši uz koljeno,
Nek’ ti tetku u jenđiluk dade,
S njom spremiti malog Muhameda,
Mogu tebi dovesti djevojku” (32–38).

Time bi se našlo i logično objašnjenje za odlazak po devojku iz Risna, preko Bosne, u Sremsku Mitrovicu.
Ovaj grad se prvi put spominje 1322. Iznad leve obale Vrbasa kod Kotor Varoši vide se ruševine Kotora koji je jedno vreme pripadao hercegu Hrvoju. Herceg ga je dao svojoj ženi Heleni 2. aprila 1412. kao jamstvo za uzajmljeni novac. Kasnije je ušao u sastav Jajačke banovine. Turci su ga zauzeli pre 1519. Posadu je imao do 1838. Grad Kotor Jukić zove Bobas, a u narodnom govoru javlja se kao Bobac.
U pesmama SM 65 i SM 72 ovaj toponim se javlja u množini: Kotori (Ponese ga u Kotore ravne - SM 65:99; Ode Grujo u vlaške Kotore – SM 72:80), verovatno u značenju Ravni Kotari (oblast u primorju).

>Legenda o kotorskim izvorima>
Kod Vuka u Rječniku: „Rišnjani pripovijedaju da je u stara vremena kad je Risan bio glavno mjesto u Boci bio tor ondje gdje je sad Kotor, pa pošto Risan propadne u more, počne se novi grad zidati kod tora, i nazovu ga Kotor. Više Kotora u kamenitoj gori vidi se nekaka velika jama, kao pećina: onuda se pripovijeda da je onu pećinu bio počeo kopati silni car Stefan, da ondje gradi grad Kotor, pa mu kazala vila da to ne čini, jer mu ondje u onoj vrleti nema ni brodu pristaništa, ni konju poigrišta, već neka ga gradi dalje kraj zaliva. Car posluša vilu, i s pomoću njezinom načini grad Kotor, i dovršivši ga sa svijem pozove na čast mnogu gospodu i vilu. Kad se car pred gospodom stane hvaliti kakav je lijep grad načinio, vila ga prekori da on to bez nje ne bi mogao učiniti; caru na taj ukor bude tako žao da udari vilu šakom po obrazu, a ona se na to rasrdi, te sve izvore i studence po Kotoru otruje i sve goste careve poludi. Kad car tu osvetu vidi, on stane vilu moliti i jedva je kojekako namoli te mu goste povrati od ludila i očisti mu od otrova samo jedan izvor iza južnijeh vrata gradskijeh. I od toga kažu da je ostalo te su i sad, osobito ljeti kad je suša, sve vode po Kotoru malo slane, osim onoga izvora iza grada na južnoj strani. Kazivali su mi u Kotoru da ima i pjesma o ovome svemu događaju, ali ja nijesam mogao nikoga naći ko je zna. Ovako se pripovijeda i pjeva da je Kotor postao; ali se misli da su ime ovo ondje donijeli nekaki Bošnjaci koji su se doselili iz mjesta koje se zvalo Kotor”.

Literatura

1899

Ердељановић, Ј. & Николић, Р. Т.: Трговачки центри и путеви по српској земљи у средњем веку и у турско доба, Београд. [58*] cobiss

1913

Накићеновић, Саво: Антрополошка студија Бока, Београд.Српски етнографски зборник / Српска краљевска академија ; књ. 20 [240-250**] cobiss

1925

Šufflay, Milan: Srbi i Arbanasi, izdanje Seminara za arbanašku filologiju, Beograd. [20-21] cobiss

1950

Синдик, Илија: Комунално уређење Котора од друге половине XII до почетка XV столећа, САН, Посебна издања CLXV, Историјски институт 1, Београд. cobiss

1950

Дероко, Александар: Средњевековни градови у Србији, Црној Гори и Македонији, Београд. [180-181] cobiss

1953

Kreševljaković, Hamdija: Stari bosanski gradovi, Naše starine I, Sarajevo. cobiss

1957

Vego, Marko: Naselja bosanske srednjevjekovne države, Svjetlost, Sarajevo cobiss

1957

Ковијанић, Р. & Стјепчевић, И.: Културни живот старог Котора (XIV-XVIII вијек), I-II, Цетиње. cobiss

1959

Шкриванић, Гавро А.: Именик географских назива средњовековне Зете, Титоград. [71] cobiss

1969

Српски рјечник истумачен њемачкијем и латинскијем ријечима, сакупио га и на свијет издао Вук Стеф. Караџић, „Нолит", Београд 1969. cobiss

1972

Матић, Светозар: Нови огледи о нашем народном епу, ''Матица Српска'', Нови Сад, III Задужбине Немањића у епском певању, 75-84. cobiss

1988

Караџић, Вук: Српске народне пјесме. Књ. 2, 1845 , Београд, Просвета, 1988, 672 стр. (Сабрана дела Вука Караџића ; књ. 5) [nap. uz pesmu 37.] cobiss

2002

Енциклопедија православља, 1-3, „Савремена администрација", Београд 2002 [tom 2] cobiss

EPSKI GRADOVI - leksikon