Balkan, riznica epskih gradova

Istorija gradova je istorija ratova, vojna istorija osvajanja i razaranja bez prestanka. A vojna istorija uvek je realizacija neke ideologije, njena najbrutalnija promocija. Epika zaista jeste izrazito ideološki opredeljena knjižnjvna vrsta. Ona uvek brani svoje tri vrednosti – veru, vladara i državu – i strašno je konzervativna – kaže Mirjana Detelić



Kapitalna knjiga – leksikon „Epski gradovi”, iz pera naše sagovornice Mirjane Detelić, zamišljena je kao delo koje treba da popuni višedecenijske praznine u proučavanju ne samo usmene književnosti već i istorije jezika, onomastike, etnolingvistike itd. U ovom leksikonu može se čitati o istoriji gradova koji se spominju u srpsko-hrvatskoj usmenoj deseteračkoj epici, može se čitati o epskim junacima u vezi sa određenim gradovima, uz primere iz poezije i lepe ilustracije. Rad na temi epskih gradova započet je još 1996. godine u Balkanološkom institutu SANU, a njegov konačni rezultat su pored ovog leksikona i dve monografije: višestruko ilustrativan Cd rom, priložen uz leksikon (Detelić, Loma, Pavlović), „Gradovi u hrišćanskoj i muslimanskoj epici” i „Beli grad. Poreklo epske formule i slovenskog toponima” (M. Detelić, M. Ilić).

Koji geografski i istorijsko-politički prostor opeva hrišćanska i muslimanska deseteračka epika?

Epski svet je neočekivano veliki. On se prostire sa severa na jug od Petrograda do Kaira, a sa istoka na zapad od Azova do Londona. Nema zapravo nijednog važnijeg sukoba ili političkog događaja između 17. i 19. veka o kome epika nije imala šta da kaže – počev od Kandijskog rata, Karlovačkog i Beogradskog mira i spora oko sukcesije na poljskom prestolu, pa sve do Napoleona, Krimskog rata i Berlinskog kongresa. To je, uostalom, jedna od bitnih odlika epske poetike (i književne poetike u opštem smislu takođe), da događaje velikih razmera sagledava i tumači kroz uticaj koji oni imaju na pojedinca i njegovu sudbinu. U tom smislu nema velike razlike između Rata i mira i pesme Carica Jelisavka i car Tatarin, na primer, budući da se i u epici veliki rusko-tatarski sukob iz 18. veka (vreme carice Jelisavete) opeva kroz vizuru Crnogoraca koji su, u okviru ovog velikog, vodili svoj lični rat za krunu oca Simeuna „i odeždu svetoga Jovana / zlatnu štaku svetog oca Save, / britku sablju silnoga Stefana / i ikonu oca Dimitrija“ – svoje magično nasledstvo koje će im doneti konačno oslobođenje od Turaka.

Kakvo je u toj poeziji shvatanje grada, a kakvo je opet viđenje grada usvojeno u novije vreme?

Grad je, istorijski posmatrano, krajnje nestabilan pojam. U srednjem veku on je u čitavoj Evropi, pa i na Balkanu, bio utvrđenje na brdu, vojni objekat od tvrdog materijala, opasan zidinama. Novopodignuti srednjovekovni gradovi uglavnom su bili skučeni i tesni, sa skromnim sadržajem: kasarnom, crkvom i stanom za gospodara grada (kastelana ili, kasnije, dizdara). Tokom viševekovne turske uprave, razvoj gradskih celina na Balkanu uzima tok bitno drukčiji od onoga što se dešava u Evropi. Kako je tursko carstvo bilo veliko i – u doba svoje najveće snage (16. i 17. vek) – prilično bezbedno, u njegovim tada središnjim delovima nastaju naselja bez zidina, otvorena ka okruženju, sa živom vodom i dobrim provetravanjem. Takvo se naselje u literaturi zove „stari balkanski grad“ i može se prepoznati kako na teritoriji bivše Jugoslavije, tako i u okolnim zemljama kao što su Bugarska, Grčka, Rumunija i Albanija.

Taj grad epika ima u vidu kad peva o hajdučkim odlascima „u grad na pazar“ . Za epskog pevača, to je bio izrazito neprijateljski i opasan prostor u kojem se po običaju završavalo ili na pijaci robova, ili u tamnici. Ta i tada formirana odbojnost prema gradovima traje do dana današnjeg, a tokom Prvog srpskog ustanka najbolje se videla u strasti sa kojom su gradovi napadani, rušeni i potom napuštani. Vlast nad gradovima za ustanike je bila važna jer je značila turski poraz i poniženje, ali za ustanike same grad je i dalje bio opasno mesto: pošto ga osvoje, oni su se, bez razlike, vraćali svojim kućama, na selo. Da li vam to malko liči na Robina Huda?

Koji se pridev najviše vezuje za grad i koja je semantika tog prideva?

Pridev „beli“, a njegova semantika je toliko složena da je iziskivala posebnu knjigu, koju smo moja mlada koleginica Marija Ilić i ja napisale i objavile 2006. U njoj smo, nadam se ubedljivo, pokazale duboku starinu atribucije „beli” plus „grad” i njenu neraskidivu vezu sa epskim, asimetričnim desetercem, poreklom iz praindoevropske starine i da je formula „beli grad“ starija verovatno i od toga. Sve nam je to dalo osnova za pretpostavku da je beli grad u oba vida (kao epska formula i kao slovenski toponim) ostatak nekog zaboravljenog, više puta transponovanog sakralnog sadržaja.

Kažete da je epska poezija izrazito ideološki označen žanr. Na koji način su u poslednjoj deceniji mitski i epski slojevi usmene tradicije bili zloupotrebljavani?

Forma te zloupotrebe dobila je devedesetih godina i svoj tehnički termin: urbicid, odnosno ubijanje gradova. Kada provedete godine skupljajući građu za knjigu kakva je ova moja, shvatite najstrašnije da je istorija gradova zapravo istorija ratova, vojna istorija osvajanja i razaranja bez prestanka. A vojna istorija, čija god bila, uvek je realizacija neke ideologije, njena podrška i najbrutalnija promocija. Epika zaista jeste izrazito ideološki opredeljena književna vrsta. Ona uvek brani svoje tri vrednosti – veru, vladara i državu – i strašno je konzervativna. Nijedna revolucija – osim ustanaka protiv Turaka – nije nikad našla podršku u epici čiji je ideal zlatno doba stvaranja carstva, daleka prošlost koja se lakše idealizuje što je dublji jaz koji je deli od vremena u kojem se peva. To je konstanta koja se podmlađuje u kriznim situacijama i periodima lošeg života, dakle boljka koja nikad ne iščezava sasvim i ne može se izlečiti antibioticima. Ona traži ozbiljan i dugotrajan psihoanalitički tretman.

Uz navode starih i sadašnjih imena gradova i sela i primere iz poezije, dajete i opise prošlog i sadašnjeg postojanja gradova. Kako je to u slučaju Orahovca, Prizrena, Prištine...?

Mislite na kosovske gradove? U trenutku kad sam završila ovaj leksikon, što će reći 2006, Kosovo još nije bilo zasebna država pa sam ja mirne duše mogla govoriti o srpskim gradovima na Kosovu. I na nezavisnom Kosovu to će i dalje biti srpski gradovi, jer ih je epika takvim zapamtila. Njihova aktuelna istorija je kratkog daha i nebitna u epskim razmerama. Kosovo, da vas podsetim, nije uvek i stalno bilo u Srbiji, a ipak je epika pevala o njemu kao o svom istorijskom terenu sa punom svešću da na njemu više nema Srba. Ako sad Kosovo ponovo više nije u Srbiji, to uopšte ne znači da posle jednom opet neće biti. Te su stvari podložne promenama, a države propadanju. Naročito na Balkanu. Nestalo je Vizantijsko carstvo pred čijim se vladarem padalo u proskinezu, a neće neke stare i nove republike! Stvarno bi bio red da se ponešto već nauči i od istorije.

U kojim kontekstima se sve u usmenoj tradiciji javljao Istanbul, Stambol, Carigrad?

Carigrad je grad nad gradovima, carsko i čudesno, ali ne i sveto mesto. Svetinja je samo jedna, Jerusalim. U načelu, pesme Istanbul pevaju kao daleko mesto koje se, zato što u njemu sedi car, može izjednačiti sa njim. U Stambolu je još i Velika porta, kapija čija je simbolika jaka i strašna tim pre što se poistovećuje sa sakralnom simbolikom gradskih i dvorskih vrata na kojima se dešavaju ritualna i viteška ubistva. „Smrt na kapiji“, stalni epski motiv, najčešće se realizuje kao zakucavanje nekoga kopljem za gradska vrata.

Kako je epski pevač pamtio i prenosio informacije o našim i evropskim gradovima i junacima, šta se vremenom gubilo, šta je preživelo?

Pesme nikad nisu bukvalan izveštaj sa terena, već uvek podrazumevaju određenu interpretaciju. Ovaj postupak funkcioniše dosta dobro sve dok u zupčanike ne dospe neki kamenčić, na primer ime nekog nepoznatog mesta sa kojim pevač ne zna kako da se izbori. Kad se to desi, tumaču ne ostaje drugo do da se dovijanjem doseti koja bi vrsta izvitoperenja bila najverovatnija za određeni tip pevanja, tj. koji se stvarni gradovi kriju iza sledećih imena: Kniburnik, Timok (a nije ni Knjaževac ni Zaječar), Čizma, Lorin, Seljanik, Hamed i sl. Tek se iz konteksta da naslutiti da su u pitanju Kinburn (dva rusko-turska sukoba kod Kinburnške kose u Crnom moru, 18. vek), Češme (čuvena rusko-turska pomorska bitka kod istoimenog grada u Egejskom moru, 19. vek), Florina (ili Lerin, grad u Lerinskoj Makedoniji), Solun (tursko ime Seljanik), Mahmudija (grad u Kiliji, kod delte Dunava, Bugarska). Timok, međutim, nisam uspela da rešim jer ga pesma smešta na obalu nekog mora, ne kaže se kojeg. I pored svega, epski gradovi se najviše pamte po imenu svoga držaoca (od Prilepa Marko, Porča od Avale, Kruševac Lazare) i to je ono što ne iščezava čak i kad je pogrešno: Beograd se uvek vezuje za braću Jakšiće, iako oni u njemu nikad nisu vladali, Stalać uvek za vojvodu Todora, iako je za njega i u njemu poginuo vojvoda Prijezda, Vučitrn za Vojinoviće, iako je pripadao Mrnjavčevićima i tako redom. Istorija gradova je jedno, a epska priča o gradovima jeste i ostaje pre svega književnost.



Marina Vulićević

objavljeno: 05/04/2008. u kulturnom dodatku Politike